HRONOLOGIJA KLIZANJA U KIKINDI

Uprkos činjenici da klizanje u Srbiji egzistira najmanje jedan i po vek, naša zemlja do sada nije imala takmičare svetskog ranga, izuzmemo li Trifuna Živanovića koji je rođen i dugo godina živeo u Sjedninjenim državama, gde je trenirao ovaj sport, a za našu zemlju nastupao je do pre nekoliko godina bez značajnijih rezultata. U većini naših gradova i opština, računajući i Kikindu, ne postoje sportska klizališta zatvorenog tipa, a nedovoljna finansijska ulaganja u klizanje presudno su uticala na to da se u Srbiji ova sportska disciplina slabo razvije. U opštinama poput Kikinde je iz pomenutih razloga stvaranje velikih sportskih imena u oblasti klizanja bilo i ostalo misaona imenica, a klizanje rekreativna aktivnost u toku zime. 

Iako Vojvodina i Kikinda u zimskim sportovima do sada nisu iznedrili nijedno sportsko ime vredno pažnje, ovi prostori su veoma značajni za razvoj zimskog sporta, posebno klizanja. Kikinda je bila jedan od prvih gradova u Srbiji u kojima se klizanje pojavilo, a kasnije i razvilo kao organizovana sportska aktivnost, čime ne samo da je dat doprinos razvoju sporta u gradu, već je to bio podsticaj da se i u drugim mestima u Srbiji jave organizovana klizačka društva. 

U želji da otrgnem od zaborava krucijalno parče istorije klizanja u Kikindi, o kome se danas, na žalost, gotovo da i ne zna, pre svega period začetka ovog sporta u gradu i time ujedno otklonim dugogodišnje predrasude o nerazvijenosti pa čak i nepostojanju klizanja u Kikindi, osim literature pisane u Kikindi koja je u fragmentima sadržala napomene o postojanju klizanja u ovom gradu, iskoristila sam svu raspoloživu novinsku građu kikindskog istorijskog arhiva i Narodnog muzeja u Kikindi, koja danas predstavlja osnovni izvor sazanja o ovom sportu, kako bih došla do novih informacija koje nisu poznate široj javnosti. Biće takođe dokazano da je Kikinda davne 1878. god. imala vrlo dobro organizovan klizački klub, da je kikindsko Klizačko društvo bio prvi sportski klub u ovom gradu, da su u Kikindi nekada postojala klizališta na koje bi današnji Kikinđani bili ponosni, kao i to da je period od poslednjih sedam decenija bio period degradacije i uništavanja ovog predivnog zimskog sporta u gradu.

KRATAK PREGLED ISTORIJE KLIZANJA U SVETU

Tačno vreme kada su ljudi naučili da klizaju na ledu nije poznato, iako naučnici veruju da je ova aktivnost tokom istorije bila dosta rasprostranjena u zimskom periodu. Kao što je slučaj sa savremenim skijama i njihovim pretečama – krpljama, tako je i kod klizanja bilo neophodno da prođu milenijumi kako bi nekadašnje klizaljke, izrađene od životinjskih kostiju, dobile moderan izgled. Klizanje i klizaljke kao deo sportske opreme razvijali su se tokom vekova, spontano. Ljudi su u hladnim zimskim danima bili primorani da prelaze velike zaleđene površine, pa su u funkciji olakšanog i bržeg kretanja po ledu nastale prve klizaljke. Neki izvori kazuju da najstarije klizaljke, nađene na dnu jezera u Švajcarskoj, potiču iz četvrtog milenijuma pre Hrista. Primitivne klizaljke bile su izrađene od kostiju krupnijih životinja kao što su: konj, krava, bik i irvas (slika br. 1). Ravna površina sečiva dobijala se brušenjem kostiju, a potom bi se tako obrađena kost kožnim trakama (povezima) pričvršćivala za obuću. Kao pomagalo u klizanju korišćeni su štapovi.

sl.br. 2: replika klizaljke od životinjske kosti   

    

sl. br. 2: holandske drvene klizaljke  

  

sl. br. 3: drvene japanske klizaljke 

Nešto pre XIII veka u Holandiji su se pojavile prve klizaljke sa drvenom platformom koje su po sredini imale ubačen komad gvožđa (sika br. 2). Pisani dokumenti kazuju da je u XVIII veku klizanje bilo raširen oblik rekreacije u mnogim evropskim zemljama. Na bakrorezu iz 1689. god. holandskog slikara Kornelisa Dusarta, prikazana je žena kako izvodi lukove (osmice) na ledu, što pokazuje da je već tada bila poznata neka vrsta umetničkog klizanja. Klizanje je bilo dosta rasprostranjeno u Evropi u onim zemljama koje su imale hladne i duge zime, premda postoje dokazi da se klizalo i u Australiji još od 1911. god. Bržem razvoju klizanja doprineo je pronalazak veštačkog leda iz 1879. god. Postoje brojni podaci da je klizanje bilo rasprostranjeno širom sveta, o čemu svedoče pronađene klizaljke i njihove preteče (slika br. 3).

U škotskom gradu Edinburgu 1742. god. osnovan je prvi klizački klub u svetu, a u XVIII veku određena su i prva pravila za klizanje kao sport. Prvu knjigu o klizanju u svetu pod nazivom „Studija o klizanju“ objavio je na engleskom jeziku Robert Džons 1772. god. Ipak, za razvoj modernog klizanja presudan uticaj bila je tačka koju je izveo Amerikanac Džekson Hejns 16. januara 1868. god. u Beču. Ovaj klizač, koga mnogi smatraju tvorcem modernog klizanja, ostao je upamćen u istoriji klizanja po tome što je u ovaj sport uveo elemente baleta i muziku. Bečani su tog dana sa divljenjem posmatrali Hejnsa koji je, kližući se metalnim klizaljkama, pokazao ogromno umeće ovog sporta, posle čega su počeli da treniraju klizanje i marljivo „kopiraju“ sve što su tom prilikom videli kod Hejnsa. Posle samo tri godine u Beču se pojavio čitav niz klizača koji su Hejnsovo umeće razvili, proširili i nadmašili. U Beču su gotovo na naučnoj osnovi razradili brojne likove i udarili osnov sistemu sa obaveznim likovima, koji se u umetničkom klizanju zadržao sve do danas. 

Klizački sport dobio je veći zamah posle 1892. god. kada je u Sheveningenu osnovan Međunarodni klizački savez ili „International Skating Union“, skraćeno ISU. Prvo klizalište za umetničko klizanje u svetu izgrađeno je 1866. god. u Čikagu, a u Evropi prvo takvo klizalište dobili su Bečani 1909. god. Prvo evropsko prvenstvo u klizanju održano je 1891. god. u Hamburgu, dok je prvo svetsko prvenstvo u muškoj konkurenciji održano 1896. god u Sankt Petersburgu. Žene su pravo takmičenja na Svetkom prvenstvu u umetničkom klizanju stekle 1906. god., a 1908. god. na Svetskom prvenstvu održana su i prva takmičenja parova. Klizanje i hokej bili su jedini zimski sportovi na Letnjim olimpijskim igrama 1908. i 1920. godine. Na prvim Zimskim olimpijskim igrama u francuskom Šamoniju klizanje je bio jedini sport u kome su učestvovale žene. Među samo 11 klizačica na prvim ZOI, bila je i 11-godišnja Sonja Heni iz Norveške (videti snimak ispod), koja je ostala upamćena u istoriji klizanja po osvajanju tri zlatne medalje na ZOI (1928., 1932. i 1936. god.) i deset sa SP (prvu pobedu na SP u klizanju zabeležila je sa samo 13 godina). Ova klizačica uvela je modu u umetničko klizanje – takmičarke su ugledajući se na nju počele da nose kratke suknjice i bele čizmice. Od 1952. god. redovno su održavana svetska, a od 1954. god. i evropska prvenstva plesnih parova. Takmičenja su sve do ZOI u Kortini d’Ampeco 1956. god. bila održavana na otvorenim klizalištima. U vreme Prvog i Drugog svetskog rata, došlo je do kraće stagnacije u klizačkom sportu, koja ipak nije ostavila značajnije posledice na njegov razvoj. Posle avionske nesreće 1961. god., kada je poginuo kompletan tim klizača Sjedinjenih američkih država koji je putovao na Svetsko prvenstvo u Pragu, a koji su ubedljivo dominirali u umetničkom klizanju posle Drugog svetskog rata, primat u ovom sportu preuzeli su sovjetski klizači. Norvežanin Aksel Paulsen prvi je izveo tada „neverovatan“ skok sa jednim i po okretom u vazduhu koji je kasnije po njemu dobio naziv „aksel“. Danas klizači na takmičenjima izvode skokove sa četvorostrukim okretom oko sopstvene ose, što jasno govori koliko je ovaj sport u tehničkom smislu uznapredovao.

na snimku: Sonja Heni

Pod umetničkim klizanjem danas podrazumevamo sportsku disciplinu u kojoj klizači pojedinačno ili u paru nastoje da usklade raznovrsno oblikovane pokrete i figure sa ritmom muzike, a istovremeno daju izvođenju i estetsko obeležje. Takmičenje obuhvata tri discipline: umetničko klizanje pojedinaca (muškarci i žene), klizanje parova i ples parova. Izvođenje se sastoji iz obaveznih figura, kratkog i slobodnog sastava. Međunarodna klizačka federacija organizuje i upravlja suđenjem na međunarodnim takmičenjima u umetničkom klizanju kao što su: ZOI, svetsko i evropsko prvenstvo, Gran pri, prvenstvo Četiri kontinenta i dr.

ZAČECI KLIZANJA U SRBIJI I VOJVODINI 

Klizački sport u našim krajevima razvio se veoma rano. O počecima klizanja u Srbiji i Vojvodini postoje podaci iz druge polovine XIX veka. U to vreme na ovim prostorima uglavnom su se deca bavila klizanjem i to iz zabave. Tek posle Prvog svetskog rata klizanje je počelo da se snažnije razvija i vremenom postaje omiljena rekreativna aktivnost mladih u zimskom periodu. 

Klizanje se najpre razvilo u Vojvodini, koja se krajem XIX veka nalazila pod austrougarskom vlašću, odakle je poprimala kulturne uticaje. Ako se ima u vidu da je klizanje u Beču u tom periodu bilo izuzetno razvijeno, onda je sasvim jasno zašto se klizanje najpre pojavilo u Vojvodini, a tek potom u centralnoj Srbiji. Postoje i određene indicije da je klizanje u Vojvodini staro gotovo dva veka. Prvi sportski klubovi u Srbiji koji su negovali umetničko klizanje osnovani su pre 137 godine u Somboru i Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Klizačko društvo u Subotici osnovano je 1876. god., a 1877. god. svoj klizački klub dobijaju Novi Sad i Vršac. Kikinda je korčuljaško društvo dobila 1878. god., a prvi klizački klub u Beogradu osnovan je 1879. god. u Zemunu. Na osnovu ovih podataka može se pretpostaviti da se klizanje u vojvođanskim varošicama i gradovima praktično istovremeno aktuelizovalo i da je postojalo ogromno interesovanje za ovim vidom zabave mladih u zimskom periodu. Iako u Vojvodini ne postoje povoljni geografski uslovi za razvoj zimskih sportova, oni su na prostoru Vojvodine bili negovani decenijama. O tome nam svedoče, između ostalih, novine „Jugosloven“ iz 1933. god. (slika br. 4), koje pišu o uređenju skijaških puteva na planini Fruškoj Gori i obukama skijaša i skijaškoj sekciji društva „Fruška Gora“. Bivši član ski kluba „Vojvodina“ iz Novog Sada Vladimir Beherano, tvrdi da je upravo Vojvodina posle Slovenije bila skijaški najpismenije područje na prostoru nekadanašnje SFRJ. Ovaj nekadašnji skijaš takvu tvrdnju potkrepljuje činjenicom da je fabrika ski opreme „Elan“ iz Begunja posle Slovenije, među bivšim zemljama članicama SFRJ, upravo u Vojvodini prodavala najviše ski opreme srazmerno broju stanovnika. 

                             sl. br. 4: „Jugosloven“ iz 17. decembra 1933. god. piše o skijanju na Fruškoj Gori

Prvi klizači u Beogradu pojavili su se na tzv. „Bari Veneciji“ 1885. god. Ova bara, koja je 1930. god. nasuta i isušena, nalazila se na mestu današnje železničke stanice, odakle je zahvatala područje duž Save sve do ušća topčiderske reke. Prvi klizači koji su se u hladnim zimskim mesecima tociljali na površini ove bare bila su deca iz okolnih ulica. Poput srednjovekovnih klizaljki, u Srbiji su krajem XIX veka siromašnija deca i omladina pravila klizaljke od široko dostupnih materijala poput kostiju, drveta i dr. Od 1900. god Prvo srpsko velesipedsko za svoju klizačku sekciju stvaralo je prirodan led na kome su se klizali mnogi Beograđani. Između dva svetska rata za klizanje su korišćeni tereni beogradskog tenis kluba, bob kluba i Šumadije. Posle Drugog svetskog rata, 1954. god. u Beogradu je izgrađeno prvo veštačko klizalište na Tašmajdanu. Prva klizačka takmičenja u našoj zemlji održana su krajem XIX veka, a prvo prvenstvo Srbije u klizanju održano je 1893. god. Ova u početku rekreativna disciplina poprimila je tokom godina veliki broj poklonika, te danas imamo na desetine klizačkih klubova širom zemlje koji neguju ovaj sport. 

Iako Srbija do sada nije iznedrila klizače svetskog vrha, ime Trifuna Živanovića, koji se pre dve godine povukao sa profesionalne scene, ostaće zapisano u istoriju ovog sporta kod nas. Ovaj klizač rođen 1975. god. u SAD-u, osvajao je medalje na nacionalnim prvenstvima SAD u umetničkom klizanju, a od 2002. god. nastavio je da se takmiči za SR Jugoslaviju, potom Srbiju i Crnu Goru i na kraju za Srbiju. Sve do 2007. god. Živanović je kontinuirano osvajao državna prvenstva u klizanju kod nas, a njegovo poslednje značajno ali ne i uspešno takmičenje bile su ZOI u Torinu 2006. god, na kojima je među 30 takmičara zauzeo 24. mesto. Naš najuspešniji klizač osvojio je medalje na nekoliko međunarodnih klizačkih takmičenja: Nobelhorn trofeju (zlatna medalja 1998. god.), Memorijalu Karla Šefera (srebrna medalja 1998. god.), Zlatnoj pirueti Zagreba (srebrna medalja 1997. god.) i dr.

na snimku: Trifun Živanović

OSNIVANJE KLIZAČKOG KLUBA U KIKINDI I NJEGOV RAZVOJ DO PRVOG SVETSKOG RATA

Sportska prošlost Kikinde duga je i bogata brojnim sportskim manifestacijama. Sport se u Kikindi javio najpre kroz atletiku 1840. god. i potom otpočeo snažan razvoj sve do početka Prvog svetskog rata 1914. god. Kikinda je zahvaljujući sportu postala stecište značajnih aktivnosti i manifestacija koje će ovaj grad afirmisati ne samo u u sportski razvijenoj Austrougarskoj, već i širom Evrope. Prvi sportovi koji su se pojavili u Kikindi bili su umetničko klizanje, gimnastika, streljački i konjički sport. Prve registrovane sportske organizacije u Kikindi osnovane su ovim redom: 1878. god. Društvo za umetničko klizanje i Gimnastičko-vatrogasno društvo, 1893. god. teniski klub „Lauw tennis club“ (jedan od prvih na prostoru nekadašnje SFRJ), a 1894. god. osnovan je Gimnastičko-mačevalački klub. Prvo sportsko društvo u Kikindi osnovano je 1909. god. pod nazivom „Velikokikindski atletski klub“ ili skraćeno „NAK“. Društvo je negovalo atletiku, rvanje i fudbal. Interesantno je da je kikindski fudbalski klub „NAK“ bio najstariji u Banatu i da je Kikinda 1922. god. među prvim gradovima u širem regionu imala fudbalski stadion. Najzaslužniji za razvoj sporta i klizanja u Kikindi početkom XX veka bio je profesor fizičkog vaspitanja u kikindskoj gimnaziji Karolj Juhas, koji je Kikinđane podučavao brojnim sportskim veštinama, a koje su do njegovog dolaska u ovaj grad za kikindske gimnazijale bile nepoznanica. 

Među sportovima koji su se u Kikindi negovali pre više od jednog veka, klizanje zavređuje posebnu pažnju. Prema nekim pokazateljima, čini se da je upravo klizanje bila najomiljenija zimska sportska aktivnost Kikinđana u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. Zbog toga i ne čudi podatak da su Kikinđani svoj klizački klub dobili među prvim gradovima u Srbiji. 

Davne 1878. godine, 20. marta, osnivačka skupština Velikokikindskog klizačkog kluba obratila se dopisom br. 1609 upravi Torontalske županije i kasnije prosledila zahtev Ministarstvu unutrašnjih poslova Ugarske (slika br.5), kako je u tekstu istaknuto „na uvid i odobrenje nacrta pravila klizačkog društva u Velikoj Kikindi“, čiji je privremeni predsednik bila Berta Dobak. Ministarstvo je pravila kluba usvojilo 28. decembra 1878. god. uz napomenu da se moraju odraditi određene korekcije. Tako je i zvanično počela da se razvija ova zimska sportska aktivnost u Kikindi, koja je u narednih pola veka stekla veliki broj ljubitelja u gradu. Iako nema podataka o tome kako se klizanje razvijalo u Kikindi tih prvih nekoliko godina posle formiranja kluba, zna se da je klizalište bilo u centru grada na području današnjeg Staroj jezera i da je privlačilo mnoge, naročito mlade Kikinđane.

sl. br. 5: Faksimil br. 53015 od 29.11.1878. god.

Veoma brzo posle osnivanja, klizački klub dobija klupske prostorije i organizaciono toliko jača da devedesetih godina XIX veka postaje najsnažnija društvena organizacija u gradu. Predsednik kluba tih godina bio je Laslo Ujhazi. Kako je zapisano u pravilima kluba, osnovni cilj kluba bio je „razvijanje zdravlja i društvenog života“. Pored predsednika, klubom je rukovodio upravni odbor koji je brojao 20 članova. Klub je imao direktora i pomoćnika direktora, sekretara, blagajnika, pravnika i domara. Osim domara, svi u upravi kluba svoje dužnosti obavljali su volonterski. Krajem januara svake godine uprava klizačkog kluba održavala je svoje godišnje skupštine u prostorijama gradske „Kasine“. Iz pravilnika kluba saznaje se da se klub izdržavao od sopstvenih sredstava koje je ostvarivao od članarina i ulaznica, zatim od prihoda sa priredbi koje je klub organizovao, od uloga koji nije mogao biti manji od tada priličnih 30 forinti, a koje su morali svi osnivači pojedinačno da prilože. Cenovnik je svakog prvog decembra utvrđivan za godišnju člansku kartu, kao i za cenu ulaznica. Niko bez članske karte ili ulaznice nije mogao da koristi terene i objekte klizačkog kluba. Politička opredeljenost i pol, kako je zapisano u pravilniku, nisu bili prepreka za učlanjenje u klub. Posebnim pravilnikom bila su regulisana sva pitanja koja su se odnosila na način korišćenja objekata ovog kluba. Klizački klub posedovao je sve potrebne rekvizite i alatke koji su bili neophodni za održavanje terena, kao i za samu klizačku aktivnost. Kao što je bio slučaj sa drugim sportskim aktivnostima, klizanje je našlo najbrojnije pristalice među ondašnjim gimnazijalcima. Tome su, pored klizačkog kluba doprineli i profesori fizičkog vaspitanja ove renomirane vaspitne ustanove. Tako je profesor Karolj Juhas početkom prošlog veka uveo klizanje u gimnaziju kao obaveznu sportsku aktivnost na sportskim popodnevima, koja su održavana tri puta nedeljno. Profesor Geza Kalman, koji je školske 1903/1904. god. zamenio profesora Juhasa, još više je približio klizanje svojim đacima. Koliko je u tome uspeo najbolje govori podatak iz školskog izveštaja gimnazije za školsku 1906/1907. god., u kome se kaže da su skoro svi gimnazijalci posedovali svoje lične klizaljke. Prvi svetski rat 1914. god. prekinuo je razvoj ovog sporta u Kikindi, koji je na Sloginom klizalištu ponovo oživeo tridesetih godina prošlog veka. 

Na osnovu ovih podataka, može se zakjučiti da je klizanje bilo prva organizovana sportska aktivnost u Kikindi, da je je organizacija kluba bila na visokom nivou, kao i to da je bilo široko rasprotranjeno među kikindskom omladinom. Kasnije ćemo doći i do zaključka da je upravo ovaj period (do 1914. god.) bio jedan od dva najznačajnija u razvoju klizanja u Kikindi. Na žalost, kikindski arhiv i muzej, kao dve u gradu najvažnije institucije u kojima se čuva istorijska građa, ne raspolažu detaljnim informacijama o tome kako je izgledalo klizanje i ko su bili „klizački junaci“ tog doba, ali se posrednim putem može zaključiti da je klizanje u gradu krajem XIX i početkom XX veka bilo izuzetno razvijeno, budući da su Kikinđani kulturne, a samim tim i sportske uticaje poprimali najvećim delom iz tadašnje Austrougraske kojoj su pripadali. Ako se uzme u obzir da je klizački klub u Kikindi oformljen „samo“ deset godina posle bečkog klizačkog kluba, koji je u ono vreme bio jedan od boljih u Evropi, kao i činjenica da su se tih godina mnoga deca tadašnjih kikindskih imućnijih porodica školovala u Beču i drugim većim kulturnim centrima Evrope, gde su naučila da se bave sportovima koje Kikinđani nisu poznavali, a kasnije ih u Kikindi upražnjavali i širili među omladinom, može se doći do posrednog zaključka da su Kikinđani bili vešti klizači koji su odlično poznavali ovu sportsku disciplinu na ledu.

KIKINDSKA KLIZALIŠTA

Najpoznatije kikindsko klizalište na kojem su Kikinđani decenijama unazad uvežbavali kretanje na ledu i klizačke figure bilo je i ostalo Staro jezero (slika br. 6). Staro jezero nalazi se u širem centru Kikinde, a poznato je i pod imenom Stevančeva bara. Naziv Stevančeva najverovatnije je dobila po inženjeru kikindskog Dištrikta, Stevanu Dilberu. Od ostalih značajnijih klizališta u gradu, tridesetih godina prošlog veka isticalo se klizalište AK „Sloga“, koje je bilo smešteno u neposrednoj blizini Starog jezera na prostoru današnje predškolske ustanove „Plavi čuperak“. Šezdesetih i sedamdesetih godina najmlađi Kikinđani, osim na Starom jezeru, klizali su se i na improvizovanim klizalištima u osnovnim školama, a poslednjih godina, pored klizanja na klizalištu sa veštačkom podlogom u osnovnoj školi „Vuk Karadžić“, ponovo je oživelo klizanje na Starom jezeru. Staro jezero jedina je prirodna vodena površina u gradu, smeštena u širem centru grada. To je ostatak nekadašnje reke Galacke koja je nekada proticala kroz Kikindu. Na asanaciji Jezera, odnosno nekadašnje bare u kojoj se zadržavala voda iz okolnih kanala, prvi su poradili članovi Sokolskog društva u Kikindi, koji su se 1937. god. obratili organima gradske uprave sa molbom da im se omogući da baru, koja je u proleće zbog nagomilane vode plavila okolno područje, isuše, pošume i na njenom prostoru naprave vrt sa terenima koji će im, za razliku od prethodne lokacije na kojoj su vežbali, dati adekvatan prostor za vežbanje atletike i gimnastike. Gradski organi su ovaj predlog odobrili, a „Sokoli“ su otpočeli sa mukotrpnim poslom preuređenja prostora oko Stevančeve bare. Prema nekim podacima, površina od preko jednog hektara pretvorena je u jezero, koje je služilo kao rezervoar za suvišnu vodu, a zimi su na njemu klizali članovi Sokolskog društva, doduše vrlo kratko, jer je Drugi svetski rat ugušio svaku kulturnu, pa i sportsku aktivnost. Kao gradsko kupalište bara je posle višedecenijskih pokušaja, uređena tek 1962. god. U okviru betonske školjke jezera, nalazio se plivački bazen za sportska takmičenja olimpijskih dimenzija. Bio je to prostor na kome su Kikinđani, sve do 1978. god. i izgradnje sportskog centra „Jezero“, rado boravili, kako leti, tako i zimi. Mnogi današnji Kikinđani su upravo na zaleđenoj površini ovog jezera naučili da klizaju. Sportska dvorana „Jezero“ sa zatvorenim i otvorenim bazenima vrlo brzo preuzela je funkciju Jezera i ono vremenom postaje zapuštena površina, na kojoj su se tokom zimskih meseci klizali đaci, ali i svi zaljubljenici u ovaj zimski sport. O asanaciji Starog jezera i idejama o njegovom preuređenju pisala je, između ostalih i „Kikindska nedelja“ iz 29. januara 1933. god. (slika br. 7) koja je objavila na naslovnoj strani poduži tekst u kome se kaže da će objekti na Stevančevoj bari biti sagrađeni u sportske svrhe, za plivanje, gimnastiku, veslanje i trčanje po ledu (klizanje).

sl. br. 6: klizanje na Starom jezeru

sl. br. 7: „Kikindska nedelja“ iz 1933. god. piše o preuređenju Jezera

Klizanje na terenima AK „Sloga“, u okviru kojeg je postojala i klizačka sekcija, bilo je naročito popularno tridesetih godina XX veka. Kikinđani su klizali na zaleđenim površinama četiri teniska terena ovog kluba, koji se nekada nalazio na površini današnje predškolske ustanove „Plavi čuperak“, na ulazu u „Staro jezero“. Kako nas obaveštava Kikinđanin Dušan Dejanac, autor više knjiga o istoriji sporta u ovom gradu, zimi bi se po Sloginim teniskim terenima puštala voda iz okolnih kanala pomoću crpnih pumpi koja se na hladnim temperaturama smrzavala i tako stvarala veliku ledenu površinu po kojoj su Kikinđani klizali. Površina leda ravnana je pomoću specijalnih mašina za led koje su bile u vlasništvu kluba, a u klubu su postojali i radnici koji su svakodnevno brinuli o površini klizališta. Na ovim terenima postojala je posebna zgrada sa klupskim prostorijama u kojima se mogao dobiti sendvič, čaj ili sok. Zahvaljujući pomoći koju je dala opština Kikinde, kao i prilogu građana, 1936. godine na klizalištu je postavljena električna rasveta, a sam objekat još lepše je uređen i prilagođen potrebama klizačkog sporta. Na klizalištu se u večernjim satima slušala lagana muzika, pa je ono vremenom postalo najomiljenije sastajalište Kikinđana, a za fudbalski klub „Slogu“ značajan izvor finansijskih prihoda.

Pored klizališta u osnovnim školama „Vuk Karadžić“ i „Jovan Popović“, koja su poput pređašnjih bila improvizovana, a na kojima su se klizali pretežno učenici ovih škola, prvo modernije klizalište od 550 kvadratnih metara, sačinjeno od specijalnih plastičnih ploča koje imitiraju ledenu površinu (slika br. 8), Kikinđani su dobili tek 2006. godine. U toku zimskih meseci ovo klizalište postavljano je u dvorištu OŠ „Vuk Karadžić“, međutim, Kikinđani su se nezadovoljni kvalitetom površine klizališta, vratili njihovom „starom klizalištu“, na Staro jezero. 

sl. br. 8: Klizalište sa veštačkom podlogom u dvorištu OŠ „Vuk Karadžić“

IZVEŠTAVANJE KIKINDSKIH NOVINA O KLIZANJU U PERIODU IZMEĐU DVA SVETSKA RATA (1918 –1939) 

Klizanje se kao organizovana sportska aktivnost ponovo javila u Kikindi tek 1932. godine, posle oko 15 godina pauze, i to na najviše na zaleđenim teniskim terenima AK „Sloga“, u okviru kojeg je postojao klizački klub, mada se jedan deo Kikinđana i dalje klizao na zeleđenoj površni Jezera.. Kikindske novine su klizanju, koje je tada predstavljalo omiljenu zabavu mladih ali i jedan od najvažnjih vidova sportske aktivnosti Kikinđana u zimskim danima, posvetile veliku pažnju. 

„Kikindska nedelja“ na četvroj strani lista od 7. januara 1933. (slika br. 7) god. donosi reportažu o klizanju na Stevančevoj bari. Navešćemo delove reportaže: „Aranžeri klizališta svakodnevno mere debljinu leda dok je na posletku i led toliko smrzao, da je i klizalište na jezeru otvoreno za publiku. U toplom paviljonu nameštaju se korčulje, nameštaju kostimi. Sve je živo. Jedna mama, koja prvi put dovodi svoju ćerku na klizanje opominje je da dobro pazi šta radi, jer ako napravi kakav gikser i to vidi onaj obešenjak što po novinama piše odmah će je izneti u rubriku: Iz novinarske korpe. Dok se mladež na ledu zabavlja, stariji se uz dobro vino bermet zabavljaju kartama. Kad nastane veče, sve se osvetli i zabava nastaje i dalje. Klizanje ide dobro da ne može biti bolje a to je otuda, što su mnoge i mnogi naučili da kroz ceo život idu klizavim putem. Na dan sv. Vasilija je utakmica na ledu u umetničkom klizanju, a potom igranka na ledu za one kojima dobro dođe da po malo klizaju, a za one koji su malo pokliznuli, igranka će se nastaviti u bifeu. Na fašanke obaviće se igranka na ledu pod maskama. Sav će led da se šareni od lepih maski, konfeta i serpentina, a klizaće se dokle god ko može a onda u bife na vruće krofne. Na levoj obali jezera će se sagraditi jedan deo, koji će se upotre-biti za one klizače čije će se korčulje sastojati iz čokanja ili od šunke kost privezane na desnoj nozi uz teranje sa levom nogom. Kotrškanje sa orasima na ledu je samo za Božić dozvoljeno.“ 

Ovaj članak, u kome je opisano klizanje na Stevančevo bari, ali i neka dešavanja oko nje, izuzetno je bitan jer nam pruža niz informacija koje se ne mogu naći ni na jednom drugom mestu. U članku se tako kazuje da su na klizalištu postojali aranžeri (najverovatnije „Slogini“ radnici) koji su redovno merili debljinu leda na površini jezera i tako brinuli o bezbednosti klizača. U tekstu se potvrđuje postojanje nekadašnjeg kafe bara kraj samog jezera, spominju se klizaljke (pretpostavlja se da su ih posedovali samo imućniji Kikiđani) ali i kostimi, koji su najverovatniji bili skijaški. Na jezeru i okolini zabavljali su se omladina ali i stariji sugrađani koji su vreme na klizalištu provodili najviše u kafe baru, u kome se, kako stoji i u kasnije objavljenim novinama, mogao pojesti sendvič, popiti čaj ili vino. Klizalište je uveče bilo osvetljeno i tada je nastupala zabava na ledu, koja je trajala do kasno u noć. Ovaj list „Kikindske nedelje“ bio je prvi i jedini list u štampanim medijima u Kikindi pisanim na srpskom jeziku u kome je spomenuto održavanje takmičenja u umetničkom klizanju na Stevančevoj bari. U tekstu je napisano da je takmičenje, koje je najverovatnije bilo lokalnog karaktera, bilo zakazano za dan svetog Vasilija, što odgovara 14. januaru. To je ujedno bila i jedina novinska najava nekog klizačkog takmičenja u istoriji Kikinde. Ko su bili klizački junaci tog perioda ne zna se sasvim pouzdano, jer ne postoje nikakvi opširniji podaci o takmičenjima, ali je sasvim sugurno da je tih godina klizanje u gradu bilo dosta dobro razvijeno i da je takvih nadmetanja na klizaljkama, koja su vrlo verovatno predstavljala pravi užitak za kikindske gledaoce, bilo i prethodnih godina. 

sl. br. 9: Branko Bogdan

Prema tvrdnji prof. dr Mirčeta Berara, autora više monografija o istoriji sporta u Kikindi i odličnog poznavaoca klizanja u Kikindi, jedan od najistaknutijih klizača u predratnom periodu, a ujedno najbolji sportista u gradu između dva svetska rata, bio je Branko Bogdan (1895-1949. god.). Ovaj sportista (slika br. 9), koji je poticao iz bogate kikindske porodice, osim klizanja bavio se dosta uspešno i atletikom, fudbalom i tenisom. Na prvenstvu Jugoslavije 1922. god. u troskoku osvojio je prvo mesto, a drugo u skoku u dalj i bacanju diska. Bio je i član reprezentacije, igrao je dosta uspešno fudbal za kikindske timove, a kasnije je bio trener atletičara i tenisera. Ovaj multitalentovani sportista spominje se i kao predsednik AK Srbija i potpredsednik SK Sloga, u okviru kojeg je delovala i klizačka sekcija, a njegovom inicijativom grad je dobio dvadesetih godina prošlog veka fudbalski stadion, jedan od prvih u širem regionu, kao i teniske terene u gradskom parku. 

Jedna zanimljivost koju je doneo gorepomenuti tekst „Kikindske nedelje“ odnosi se na maskenbal na klizaljkama tzv.“fašanke“. Podatak da su se Kikinđani i na taj način zabavljali na ledu govori o izuzetno bogatom društvenom životu u Kikindi, koji su građani mogli da zahvale postojanju klizanja. U ovom novinskom članku opisan je prvi put izgled „klizaljki“ siromašnijeg sloja Kikinđana koji su takođe klizali na Jezeru, a koji su svoje improvizovane klizaljke pravili od kostiju krupnijih životinja, čokanica kukuruza i dr., poput prvobitnih u svetu. Na kraju teksta spominje se prvi put i „kotrškanje“ orasima tj. neka vrsta hokeja na ledu, koju su Kikinđani upražnjavali tih godina na jezeru. Hokej se inače igrao na Jezeru sa pravim, profesionalnim štapovima.

U 418. broju „Jugoslovena“ iz 15. januara 1938. god. (slika br. 10) na sledeći način opisano je klizanje u Kikindi tih dana: „Milina je pogledati kako vesela mladež kliza po ledu i kako se takmiče koji će veštije i lepše figure izvađati. Klizalište je vrlo lepo uređeno, sa svima mogućim udobnostima. Vrlo je prostano i pogodno za mnoge klizače. Stariji klizači koji raspolažu sa starom dobrom praksom propisno klizaju, ali početnici koje nema niko da pouči, uče klizati po svome načinu ili posmatrajući klizanje starijih klizača. Zato bi celishodno bilo, kada bi uprava klizališta od starih isprobanih klizača dvoje ili više njih pozvala, da se dobrovoljno prime za učitelje klizanja, koje bi početnicima bar dobru osnovu klizanja naučila. Zatim 2-3 klizačke stolice nabaviti, da bi se izbeglo stalno padanje pri učenju.“ U daljem tekstu pisano je o istoriji, poreklu klizanja, kao i izgledu starih klizaljki, a zatim neimenovani autor ovog teksta nastavlja: „Usled jake i pogodne zime za ovaj sport, povrvila je naša sportska mladež da živo učestvuje u ovom lepom i zdravom zimskom sportu. Ne možemo propustiti ovu priliku, da ne istaknemo graciozne pokrete pri klizanju našeg lepšeg pola u klizačkim čakširama. Nadamo se da će uprava još ove klizačke sezone prirediti utakmicu u veštom klizanju“. 

sl. br.10: „Jugosloven“ od 15. januara 1938. god. donosi reportažu sa klizališta

Osim podatka da je klizalište te sezone bilo vrlo lepo uređeno, ovaj tekst nas obaveštava da su klizači, oni stariji, posedovali i određenu tehniku klizanja, iako im je nedostajao iskusan trener u klubu, što je ocenjeno kao veliki nedostatak, jer su mlađi klizači učili ovaj sport posmatrajući klizanje odraslih, iskusnijih klizača.

Pod naslovom „Kikindski sportisti provode svoje vreme na klizalištu Sloge“ u novinama „Narodna reč“ iz 15. januara 1939. god. (slika br.11) na sledeći način opisani su klizanje i klizalište na terenima SK „Sloga“: „Putanje na klizalištu su već davno utapkane. Elegantna sportska skijaška odela, lepe pantalonice ispod kojih su čarape „kajzerice“ navučene, uporedo odlaze tesnom stazom. Po koji par klizaljki se lagano klati preko vunenog pulovera. U ugodnom bifeu je zadimljenu kao u dansingu, jer su klizačice zaduvane, te rasteruju svoju dosadu. Mlade gimnazijalke su redovni gosti koji daju šti-mung. Jedan elegantan par se tek spustio niz ogradu i na glatkoj ledenoj površini izgubio se daleko od „bogn sijalica“. Njihove bravure mama ljubomorno prati i oduševljena je, no daleko je već mrak i tek se siluete njihove jedva naziru. Jedan odličan nogometaš sa uspehom je navukao jednu klizaljku i oduševljava svoju bolju polovinu. Mlada studentkinja zadivljuje svojim figurama samo njenog vojnika koji je došao ovih dana iz Šeher Sarajeva. Na kraju lepo je šetati po korzou u trenerci. Mnogo je ugodnije, a i modernije. Lake sanke koje su jurile ulicom iznenadno su se zaustavile. Iskaču dame i polako ulaze na klizalište, jer je tu stecište otmenog i sportskog sveta. Na termometru je živa spala ispod nule nekoliko štirkli. Ledena površina polako dobija glatku površinu. Mašina bezdušno struže neravninu, jer je potrebno da se bezbrižni klizači zabavljaju bez ikakvih smetnji. Nekoliko velikih metli vredno preko celog dana skidaju sneg. Mora se, jer njima nije do zabave. Zima se kod nas lepo provodi jer su sanke čarobne u noći, koje vuku neumorne smučarke. I njih naš grad imade. Samo mladići su seljaci, te teško hoće da ih prate na izlete. A zaista bi se lepo moglo provesti veče.“ 

Ova reportaža „Narodne reči“ nam donosi vrlo važne podatke ne samo o klizanju već i o postojanju skijaša u Kikindi. Na klizalištu su te poslednje predratne godine klizanja u gradu, čini se, preovlađivale žene, ali se ne može zbog okrnjenih informacija utvrditi da li su one ujedno bile i veštije u klizanju. Još jednom se potvrđuje postojanje mašine u tom periodu koja je glačala lednu površinu, ali i to da je klizalište bilo mesto okupljanja kikindske visoke klase i sportista. 

Podatak koji još jednom potvrđuje ogromno interesovanje Kikinđana za klizanje je izjava sekretara AK „Sloga“ Stevana Kristiforovića, koji se 1938. god. obratio skupštini kluba rečima: „Klizačka sekcija, koja svoju aktivnost razvija samo za vreme zime dok ima leda, i ove godine je radila sa uspehom. Na žalost, klizačka sezona je i ove godine, kao i ranijih godina, bila zbog nedostatka leda, dosta kratka. Zbog toga materijalni uspeh ove sekcije nije bio onakav kakav se mogao očekivati s’ obzirom na veliko interesovanje građanstva za ovu vrstu sporta.“ 

Svi ovi članci, koji su bili pisani u formi reportaže, sadržali su izuzetno bitne opise i podatke o klizalištima i klizanju Kikinđana tridesetih godina prošlog veka. Uporednom analizom fragmenata ovih tekstova, može se zaključiti da je klizanje u Kikindi tih godina bila omiljena zabava i rekreativna aktivnost mladih u u hladnim zimskim danima. Klizalište je bilo stecište otmenog i sportskog sveta, ali i siromašnjih Kikinđana, entuzijasta, koji su povedeni primerima veštijih klizača, pokušali da aktivno učestvuju u ovom sportu improvizujući sami klizaljke. Takođe se može zaključiti da je kod pojedinih klizača, tehnika klizanja bila na zavidnom nivou, da su tih godina održavana klizačka nadmetanja ali i razni vidovi zabavnih aktivnosti na ledu, poput klizanja pod maskama. Sa rasvetom, kafe barom i mašinama koje su održavale led bilo je to klizalište koje bi mogli poželeti današnji Kikinđani.

sl. br. 11: „Narodna reč“ iz 15. januara 1939. god.

KLIZANJE U KIKINDI U POSLERATNOM PERIODU

Period Drugog svetskog rata, koji je na našim prostorima počeo 1941. god a završen četiri godine kasnije, u kulturnom i sportskom miljeu Kikinde obeležen je kao potpuno mrtvilo. Srbima u Kikindi bio je zabranjen ulaz u gradski park, a sportske ustanove poput FK „Žak“, na čijem prostoru je napravljena mlekara, bile su uzurpirane od strane Nemaca i preuređene u druge svrhe. Šta se desilo sa Sloginim igralištem, klizalištem i prostorijama ovog sportskog društva u međuvremenu, nije poznato, ali se zna da je pre oko dve decenije na mestu nekadašnjeg klizališta sagrađena dečija predškolsta ustanova „Plavi čuperak“, čime su za dug niz godina izbrisani tragovi postojanja jednog nekada modernog klizališta. 

„Kikindska komuna“ iz 14. januara 1971. god. (slika  br.12) bio je prvi broj nekog kikindskog posleratnog lista koji je u svojim redovima objavio članaka o klizanju u ovom gradu. U vrlo kratkom tekstu pod nazivom „Zaboravljeno klizalište“ pisalo je: „Kada je izgrađeno Jezero svi su poverovali da će ono pružiti dvostruku radost: leti kupanje a zimi mogućnost za klizanje. Međutim, iako je prošle godine bilo utršeno mnogo reči o izgradnji klizališta na ovom objektu, ništa zvanično nije urađeno. Mladi se i dalje klizaju „divlje“ po zamrznutoj jezerskoj vodi, nemaju gde da se presvuku, ostave opremu, popiju topao napitak. Klizanje i sankanje na jezeru u ovoj situaciji ne samo da nije korisno, već predstavlja i pravu opasnost za klizače, mogu da propadnu pod led, pokvase se, prehlade, razbole. Neko bi o tome, sigurno, morao povesti računa“. 

sl. br.: 12 članak „Kikindske komune“ iz 1971. god.

Iz ovog teksta saznajemo da je 1970. god. u Kikindi postojala ideja da se na mestu Starog jezera sazgradi klizalište na kome bi se građani u toku zimskih meseci klizali, ali da na realizaciji iste nije učinjeno ništa. Staro jezero tih godina predstavljalo je jedinu lokaciju u gradu, na čijoj se zaleđenoj površini u zimskim mesecima kikindska omladina klizala, doduše, uz dosta rizika da pri pucanju leda završe u hladnoj jezerskoj vodi. Kikindski osnovci su se, kako saznajemo iz članka „Komune“ objavljenog 27. januara 1972. god. (slika br. 13), te godine prvi put klizali na improvizovanim klizalištima koja su pravili tako što su betonirana školska dvorišta u vreme zimskog raspusta više puta polivali vodom, koja je na niskim temperaturama smrzavala, sve dok nisu dobili dovoljno debelu zaleđenu povrršinu za klizanje. Takva klizališta imali su učenici OŠ „Vuk Karadžić“ i „Jovan Popović“, međutim, veliki problem ovim mališanima predstavljao je nedostatak klizaljki, kojih jedno vreme nije bilo u prodaji u gradu. Iz istog članka saznajemo i da su ta improvizovana klizališta uvek bila puna đaka, što još jednom potvrđuje da je uprkos nepostojanju „pravog“ klizališta, ovaj zimski sport bio dugi niz godina unazad vrlo popularan među kikindskim učenicima.

sl. br. 13: Članak „Komune“ iz 27. januara 1972. god.

U tekstu članka „Komune“ iz 1972. god. (slika br. 14) pod nazivom „Kikinda bez klizališta“, raspravljano je o problemima nedostatka klizališta u gradu, objekta u kome bi se klizači koji se klizaju na Starom jezeru mogli odmoriti, popiti piće, pojesti sendvič, ali je ne i prvi put upozoreno na opasnost od propadanja klizača u Jezero čega je, kako stoji u tekstu, bilo prošle godine. U tekstu je pisalo: „Kikinđani ni ove godine neće moći na nekom klizalištu da provedu deo slobodnog vremena. Istina, ugostiteljsko preduzeće „Avala“ najavljuje da će za vreme zimskog raspusta na Jezeru pripremiti svoj objekat da bi klizači mogli da popiju topao čaj, kupe sendvič i slično, ali još niko se nije javio da brine o ledu, bezbednosti, da organizuje obučavanje u klizanju, takmičenje itd. Nekada su studenti bili najbrojniji klizači na Jezeru, zatim učenici osnovnih i srednjih škola, ali o klizalištu nisu oni vodili brigu. A na Jezeru, kad se voda zaledi, postoji opasnost da led pukne i klizač upadne u vodu i udavi se. Upadanja u vodu, srećom bez većih posledica, bilo je i prošle godine“.

sl. br. 14: članak „Komune“ iz 21. decembra 1972. god

Jedan od možda najznačajnijih tekstova koje su kikindske novine objavile a vezano za klizanje, bio je članak novinara Petra Trnića iz 22. januara 1976. god (slika br. 15). Ovaj bivši atletičar i dugogodišnji novinar kikindske „Komune“ koji je isključivo pisao o sportu, među prvima je pokušao da pronađe „krivce“ za nepostojanje klizališta u gradu, prvi je javno predložio ideju da se klizanje u gradu „oživi“ ponovnim osnivanjem klizačkog kluba, ali nam i doneo bitnu informaciju o broju klizaljki među đacima osnovnih i srednjih školi te 1976. god. napisavši da više od 400 učenika poseduje ovaj sportski rekvizit. Da li ih je baš toliko posedovalo klizaljke ne možemo sasvim sigurno da ustvrdimo, budući da je Trnić u nekim tekstovima bio sklon preterivanjima, ali ovaj podatak je bitan jer samo još jednom nesumnjivo potvrđuje tezu da je klizanje u Kikindi nekada bilo dosta rasprostranjeno među kikindskim učenicima i omladinom. Beleška je glasila: „I ovog školskog raspusta učenici-ljubitelji zimskih sportova koji iz bilo kojih razloga ne mogu na skijanje u planinske centre, u Kikindi će ostati bez jeftine zabave. Reč je o ljubiteljima klizačkog sporta kojih u našem gradu zbilja nije malo. Računa se da u ovom trenutku više od 400 učenika osnovnih škola i srednjih škola poseduje klizaljke koje neće moći da koristi. Neće jednostavno zato što u našem gradu ne postoji klizalište. Ranijih godina učenici osnovnih škola „Đura Jakšić“ i „Vuk Karadžić“ su u svojim školskim dvorištima imali klizališta tokom zimskog raspusta. I ove godine osnovci planiraju da osposobe klizališta. Naravno, na njihovom klizalištu, jer su ga oni sami pripremili i do ledene kore došli tek pošto su se dobro smrzli, neće moći da klizaju i đaci drugih škola. O potrebi organizovanog klizanja u gradu, bar tokom zimskog raspusta, ili subotom i nedeljom, govori se već desetak godina. Slobodno možemo reći da bi neka sportska ili druga organizacija imala koristi ako bi se, recimo, postarala za ledenu ploču i pružila još nešto na klizalištu (čaj, sok i sl.). Ovako, svako će se snalaziti na svoj način. Mnogi će, kao i ranijih godina, dolaziti svakodnevno na „Jezero“. Zna se i na kakvim se sve opasnostima izlažu klizači. Propust je ovo i SOFK-e i klubova, a po nama najviše omladinskih organizacija koje su mogle okupiti veliki broj klizača na jednom mestu. Možda bi se čak oživotvorila ideja da se osnuje klizački klub. Ipak, najvažnije je da bi se na ovaj način veliki broj mladih bavio sportom. A šta iz masovnosti proizilazi? To je već dobro poznato“. Novinar je, što je izuzetno bitno za budući razvoj ovog sporta u gradu, na kraju svoje beleške primetio, ali nije javno i istakao svoj latentan stav koji se lako naslućuje, da bi klizanje u Kikidi sa dobrom organizacijom u smislu osnivanja kluba koji bi prvenstveno vodio računa o klizalištu, a potom i o daljem razvoju ove sportske disipline, privuklo veliki broj mladih i da bi to bila odlična rekreacija mladih u zimskim mesecima.

sl. br. 15: beleška Petra Trnića objavljena 22. januara 1976. god. u „Komuni“

Još jednu belešku o klizanju na Starom jezeru (slika br. 16) doneo je list „Komuna“ devet godina kasnije, tačnije 24. januara 1985. god. Bile su to ujedno i poslednje ispisane reči o klizanju u nekim novinama u Kikindi sve do 2000. god., kada klizanje počinje ponovo da zaživljava u gradu, ali ne poprima masovno obeležje. U kratkoj belešci iz 1985. god. pisalo je da je te zime nekadašnji olimpijski bazen na Starom jezeru bio zamrznut, te da je grupa kikindskih učenika skidala sneg sa zaleđene površine jezera kako bi dobila što veću površinu za klizanje i igranje hokeja. Kikinđani su se više klizali u popodnevnim časovima, kada bi se mlađim klizačima pridružili i oni stariji.

sl. br. 16: beleška lista „Komune“ iz 24. januara 1985. god. 

Primetno je da kikindski novinari nisu, tokom čitavog veka otkad postoje novine u gradu, posvetili veću pažnju klizanju i da su o ovoj sportskoj disciplini, premda se ona u Kikindi uvek kretala u domenu rekreacije, pisali sporadično i površno, čime su doprineli da se ovaj zimski sport ne popularizuje u gradu i ne pomeri sa „mrtve tačke“. Tako i ne čudi što najstariju fotografiju nekog kikindskog klizališta (slika br. 17) možemo pronaći u „Kikindskoj komuni“ iz ne tako davne 1963. god. Stare fotografije sa klizališta koje su se, pored ostalih, nalazile u privatnoj arhivi poznate kikindske fotografske porodice Sretenović, izgorele su u požaru koji je pre nekoliko godina zahvatio radnju, dok kikindski Narodni muzej i istorijski arhiv ne raspolažu fotografijama nastalim na klizalištima. Na taj način, grad ne raspolaže takvom vrstom izvora koji bi upotpunili sliku o nekadašnjem klizanju.

sl. br.17: kikindski klizači na Starom jezeru 1963. god SLIKA

REKREATIVNO KLIZANJE KIKINĐANA NA POČETKU XXI VEKA

sl. br. 18: klizalište sa „veštačkim ledom“ u dvorištu OŠ „Vuk karadžić“ 2007. god 

Poslednjih godina klizanje kao rekreativna aktivnost u Kikindi ponovo zaživljava na Starom jezeru i na veštačkom klizalištu u centru grada (slika br. 18), montiranom najpre u Domu omladine, a potom u osnovnoj školi „Vuk Karadžić“. Zbog toga su prve godine XXI veka izuzetno značajne za razvoj klizanja u gradu, jer su na neki način označile svojevrsnu renesansu ovog zimskog sporta u gradu. 

Opština Kikinda i firme “Graditelj“ i „Banini“ januara 2006. god. formirali su konzorcijum za kupovinu klizališta koje je prvi put montirano aprila iste godine u dvorištu Doma omladine. Ovo klizalište sačinjeno od posebnog plastičnog materijala, površine 550 metara dopremljeno je iz Kanade. Tokom 2007. i 2008. god. klizalište je bilo montirano u dvorištu OŠ „Vuk Karadžić“ i postojali su planovi da bude u funkciji tokom čitave godine, međutum, zbog male posećenosti koju je uslovila loša podloga klizališta, gradske vlasti odlučile su da u narednom periodu ne montiraju klizalište. S druge strane, veliki broj Kikinđana odlučio je da lošu plastičnu podlogu klizališta zameni prirodnom, ledenom, te su se zbog toga kikindski klizači vratili starom klizalištu na Jezeru, koje svake godine privlači sve više klizača. O tome koliko je klizanje postalno popularno u gradu posledenje sezone, najbolje se može uvideti iz izjave Ivane Knežević, radnice „Đak“-a, jedine prodavnice sportske opreme u gradu u kojoj su se 2009. god. mogle kupiti klizaljke. Prema rečima Kneževićeve, u Kikindi je 2008. god., pomalo neočekivano, prodato 30 pari klizaljki, odnosno čitava zaliha u vrlo kratkom roku, te su radnici bili prinuđeni da poručuju nove zalihe ovog sportkog rekvizita. 

sl. br. 19: kikindski „klizači“ i „hokejaši“ na čelu sa Radovanom Dražićem 2000. god

Jedan od najstarijih klizača poslednjih godina u Kikindi je Radovan Dražić (slika br. 19), koji se na Starom jezeru kliza od malena. Ovaj sredovečni Kikinđanin, ne samo da se kliza na ledu, već je i jedan od retkih koji brine o debljini i čistoći zaleđene jezerske površine, o čemu nam svedoče i latinične „Kikindske“ iz 28. januara 2008. god.: „Već decenijama Kikinđani u toku zimskih meseci, s’ kraja decembra pa do kraja januara (sve zavisi od temperature) na zamrznutom Starom jezeru klizaju, a oni veštiji i igraju hokej. Ove godine zima je veoma oštra i suva i veoma niske temperature traju već više od mesec dana tako da je led na jezeru preko 20 santimetara debljine i za „rekreativce na ledu“ predstavlja pravu radost. Najzaslužniji za stanje leda na jezeru, pored zimske temperature, je Radovan Dražić koji od malena kliza na Jezeru, a sada želi da obezbedi prave uslove za svoju i drugu decu koja vole zabavu na ledu (slika br. 20). Naime, Radovan redovno čisti sneg sa površine leda i „zaliva“ je sa vodom sve u cilju da napravi što glatkiji led. Na Jezero, pored „hokejaša“, za koje se može reći da su već provereni klizači, dolaze i mladići i deca iz okolnih ulica i uče se da upotrebe svoje klizaljke ili sličuge, kako su ih pre zvali“.

sl. br. 20: Radovan Dražić na zaleđenom Starom jezeru 2005. god.

„Kikindske“ latinične iz 29. decembra 2006. god. objavile su fotografiju klizališta sa veštačkom podlogom uz komentar da je klizalište, iako je trebalo da bude montirano u januaru iste godine, postavljeno tek krajem aprila i to na dosta skučenom prostoru dvorišta Doma omladine (slika br. 21).

sl. br. 21: klizalište sa veštačkom podlogom u Domu omladine 

Kikindske novine na početku trećeg milenijuma iako nisu opširno izveštavale o klizanju u najvećem gradu na severu Banata, bitne su jer su kroz kraće članke i fotografije sačuvale tragove ovog vida zimske rekreacije u gradu. Novinari su, iako su imali prostora za to, ovom vidu zabave mladih posvećivali tek toliko pažnje koliko je bilo neophodno da popune stupce gradskih nedeljnika. Većeg angažovanja kikindskih sportskih novinara zimi na Jezeru, na žalost, nije bilo, te otuda i nedostatak izveštaja i reportaža sa klizališta kakvih je u ovom gradu bilo pre sedam decenija. Novinarsko neangažovanje i nemar su stoga zasigurno bili jedan među brojnim razlozima koji su doprineli da se na klizanje u ovom gradu ne skrene pažnja, ne popularizuje se i samim tim ne razvije i ne poprimi oblik sportske aktivnosti.

DA ZAKLJUČIMO...

Na osnovu tekstova kikindskih novina, koji klizanju u gradu nisu posvetili dovoljno pažnje, bar ne onoliko koliko ova divna zimska sportska aktivnost zaslužuje, možemo zaključiti da je se klizanje u Kikindi oduvek odvijalo u formi rekreacije, iako je u vreme osnivanja klizačkog kluba u gradu bilo velikih mogućnosti da ova dugo godina unazad omiljena aktivnost mladih Kikinđana poprimi i obličje sporta. Kikinda sasvim sigurno nije imala reprezentativce u ovoj sportskoj disciplini, nijedan od dva klizačka kluba koja su u različitim periodima postojali u Kikindi nisu nikada imala trenera, što još jednom potvrđuje konstataciju da o klizanju u Kikindi kao o sportu ne možemo pričati. 

Na osnovu novinskih reportaža možemo zaključiti da su dva najvažnija vremenska perioda u razvoju klizanja u gradu bili periodi kada je osnovan klub i kada je klizanje kroz Sloginu klizačku sekciju tridesetih godina prošlog veka ponovo zaživelo. Na pitanja šta je bilo sa Sloginim klizalištem i zašto je klizanje u Kikindi zamrlo za dug niz godina posle Drugog svetskog rata ne možemo dati precizne odgovore zbog nedostatka istorijskih činjenica i novinskih članaka koji nam o tome svedoče. Na osnovu iznetih podataka možemo zaključiti da je klizački klub u Kikindi osnovan 1878. god. bio prvi sportski klub u gradu, a šesti ikada osnovan klizački klub u Srbiji, kao i to da su svojevremeno kikindski klizači bili veštiji od beogradskih klizača koji su se tociljali na „Bari Veneciji“. Može se takođe zaključiti i da je klizanje u gradu u određenim periodima poput onog s’ kraja XIX veka i tridesetih godina prošlog veka bilo izuzetno dobro razvijena fizička i rekreativna aktivnost mladih i sredovečnih Kikinđana u zimskim mesecima. U radu je dokazano da su kikindske novine kroz tekstove koje su posvećivale klizanju sačuvale bitan deo istorije ovog sporta u gradu, ali i da u Kikindi nisu uradile praktično ništa na popularizaciji ovog sporta, o kojem su tek letimično izveštavale. Kako god, veliki značaj pažnje štampanih medija u Kikindi, koju su posvetile klizanju u ovom gradu, ogleda se iscrpnim informacijama koje nam govore o izgledu nekadašnjih klizališta i klizanja u gradu. Jedan od bitnih zaključaka koji se nameće, a vezan za razvoj klizanja u Kikindi je da su poslednjih sedam decenija period degradacije ovog sporta u gradu. 

Jedan od možda najbitnijih segmenta u nekom članku koje su donele kikindske novine je ideja i predlog jednog kikindskog novinara da se na prostoru današnjeg „divljeg“ klizališta na Starom jezeru napravi moderno klizalište. Izgradnjom klizališta na toj lokaciji ovaj sport bi se sasvim sigurno popularizovao i ponovo zaživeo u gradu, budući da su se Kikinđani i pored modernog klizališta, postavljenog u samom centru grada poslednjih godina, oduvek vraćali onom najvećem i najstarijem, smeštenom u prirodnom ambijentu – klizalištu na Starom jezeru.

P.S. Svako korišćenje i preuzimanje teksta je strogo zabranjeno budući da je reč o istraživačkom i ujedno diplomskom radu autora Mirjane Grbić.